GLAS NARODA - BLOG BORACA REPUBLIKE SRPSKE

ISTINA JE BOG SLOBODNOG ČOVJEKA (MAKSIM GORKI)

SVE NA ČISTINU, BUDITE NEPOTKUPLJIVI SVJEDOCI: BORCI GOVORE -OMLADINA GOVORI - MOBINGOVANI LJUDI GOVORE - PUSTOŠENJE ŠUMA - INVALIDI GOVORE - PORODICE POGINULIH BORACA - NEZAPOSLENI GOVORE - OMLADINA GOVORI - NASILJE NAD DJECOM - NASILJE NAD ŽENAMA…
PIŠITE ARGUMENTOVANO I ODGOVORNO, STAVITE SVOJ PEČAT ISTINE NA OVAJ BLOG...

OTVOREO PISMO BORCIMA REPUBLIKE SRPSKE

glasnaroda | 11 Jul, 2011 19:14

U RATU: 

NEDŽARIĆI  VULKAN  SARAJEVSKOG  RATIŠTA  

 

     ''Ko poželi Nedžariće zaobilaznicom može doći. Oni su na kraju svijeta i u središtu sarajevskog pakla, najneuralgičnija tačka ratišta u istoriji ratovanja. Kada bi nekoga doveli po noći da u toploj sobi prespava, u pernatoj i bijeloj posteljini, sutradan, kada bi se probudio i vidio prizore zgarenih kuća, rovove, tranšee, te duge prilaznice i neprilaznice - pao bi u nesvjest od čuda. Mislio bi da se probudio u paklu.

         Nad porušenim i spaljenim kućama lebdi sjenka nasilja. Gde god se okrenete - besputnice i bestrag. Samo borci, koji već treću godinu brane samo njima znane linije, znaju puteve i prilaznice rovovima i tranšeama. 

         Kao na ostrvu beznađa. Iza svake zgarene grede može da izleti zloduh. U sjećanju boraca buktav plamen proždire krovove kuća, grede, šupe, sušnice, opremu, namještaj, ljude...              

         Nedžarići su trn koji se zabo u zapadni dio Sarajeva. Oni su pupak grada. Kasindolska ulica je pupčana vrpca, a Lukavička cesta je srce Nedžarića. Tu žive i postoje oni koji brane religiju slobode, koja grije njihovu živu krv; brane žive, mrtve, nerođene... Od koga? Od lovaca na duše! Od crnog nasleđa Bosne, koja nikada nije bila svoja, koja je mijenjala vladare kao ciganin konje!' Ona je zlo dijete pokojne Jugoslavije! Od ljubavi njenih naroda nije ostalo ništa  osim đavoljeg pečata.

         Nedžarići su mjesto gdje se život i smrt dodiruju. Smrt se mjeri iz dubine patnje, a život iz visine nedokučive! Linija života i linija smrti su ponekad između, jedna do druge na dlanopolju sudbine.

         Borci iz Nedžarića su djeca sunca! Kada čovjek misli na poginule,  može samo da kaže: ''Sunce žive grijalo!'' Njihove čakre svijetle. Da je američki pisac i španski borci Ernest Hemingvej živio u ovo vrijeme, došao  bi u Nedžariće. Pisao bi o djeci sunca koji brane čovječanstvo od mraka rata.

         Na atlasu pravoslavne duše puno je krvi predaka! Dok su  preci rasađivali svjetlost, njihovi neprijatelji su zagrtali mrakom budućnost njihovih sinova.

         Zato svijetle riječi Ernesta Hemingveja: "Što ste bliže rovovima, sve su bolji ljudi!" Trebao je to shvatiti i pisac-miljenik beogradskih intelektualnih kurvi i sarajevskih muslimana, a ne Hrvata (gle čuda!), koji u  "Sarajevskim rukopisima"  objavljuju ekskluzivno za sabrata: "Izdajnik, znači li to duhom biti bogatiji od ostalih?"  Sabrat tvrdi  da srpski pisci pokrštaju leševe muslimanske. To je  pisac ko je tvrdio  da Srbi treba da se bore pognute glave, kao Gandi - pasivnom rezistencijom. 

         Do vijeka zemaljskog, borce u Nedžarićima vodi jedna misao svjetlosnica: odbrana, odbrana, odbrana! Ona je stožijer u njihovom duhu!                            

         U Nedžarićima:  I mrtvi i živi u istoj su ofanzivi! 

         Braneći sebe, Srbi brane planetu; oni su magnetna energija koja može uništiti ili sačuvati svijet. Oni neće državu opasanu zelenilom u kojoj se i misli pretvaraju u rez.

         U Sarajevu,  mržnja gori. Neprijatelji Srba državu od mrtvih hoće da stvore...

         Srbi - opijeni svjetlošću pravednih ratova,  nikada nisu na  vrijeme prepoznali svoje neprijatelje. Zato su dobrovoljno išli putem za pakao. Oni su najveći žrtvenici istorije pakla. Pakao se vezuje za  nepoznati svijet koji se otvara na kraju života, iz kojeg se niko nije vratio. Nije tačno. Iz tog pakla živi i zdravi - vraćaju se Srbi! Dokaz je ovaj bezdušni rat u kojem ima bezbroj priloga nauci o žrtvi (viktimologiji).

         Zašto se Srbima ponavlja pakao? Ako je suditi po istorijskom grijehu - ne bi trebalo da bude tako! Pakao se dešava zato što boluju od hipertrofije duše, od razuđenosti prema svijetu, što nemaju treću ruku psihičkog dodira, što su vansebni  u želji da pomognu drugima. Njihovi neprijatelji su skloni ne da dušu prodaju đavolu, već da mu je na čas pozajme... A to je dovoljno da uđe s onu stranu kože, da zagospodari mislima, pokretima, djelima.

         Zašto Srbe prati istorijski grijeh neopisan ni u sumerskom epu "Gilagamešu"?  

         Taj pakao je ogledalo svjetske  sramote. Svjetski moćnici su demoni koji nemaju grižnje savjesti. Da imaju - ogledalo bi se razbilo!

         U ogledalu srpske duše jasno se vidi napad zlih sila! Ali, vidi se i put kojim se čovječanstvo može spasiti od velikog demona razarača koji hoće da planeti ne bude više plavetnila i zelenila. Taj demon poziva u svoju vjeru svijet da bi ga spasavao. Garantuje jednomislenost, jednodušnost, bratstvo po glasu "proroka". To je iluzija, govore  trezveni Srbi, ali on tvrdi da se nepostojeći ljudi mogu ogledati u ogledalu. Iza njega treba da ostane pustoš, jer mu vjera nalaže uništenje onih  koji ne misle njegovom glavom.

         Umjesto da se "nepostojeći ljudi" nađu pred ogledalom pravde i istine,  mijenjaju krv dokazujući  svijetu da su u pravu što su se preverili.

         Ni pjesnik onostranog, Dante, ne bi se tu snašao. Zašto? Zato što je zlo zajedničkog života prevazišlo i najbujniju maštu čovjeka.

         Pakao sarajevskog, ali i drugih ratišta, ima bezbroj lica i naličja. Za njega je potrebno trodimenzionalno ogledalo. Ono je nepostojeće! Može ga zamijeniti život  ljudi u Nedžarićama. Oni su žrtvenici istorije pakla. Zašto? Jer: i mrtvi i živi u istoj su ofanzivi!''

………………………………………………

 

SADA: 

BORCI NEZAPOSLENI, A DEZERTERI RADE 

 

          Tako je to vidio i napisao, kad je jednom svratio u Nedžariće davne 1994 godine ratni reporter Nedeljko Žugić.  Njegove sam rječi nasao  u izbjeglim kesama i evo sad pokušavam da ozivim sjećanjem svima onima koji su izasli iz pakla Nedžarića. Znam da to mnogima neću uspjeti jer nisu više medju nama koji danas živimo u ovozemaljskom životu. Zato njima hvala i neka im je vječna slava.

            Danas kad se osvrnemo i vidimo preživjele,  a POSEBNO NEZAPOSLENE  BORCE o kojima ću i pisati naredne redove, ne samo iz Nedžarića nego i one iz Hadžića, Ilijaša, Ilidže, Vogošće i mnogih drugih ratišta sirom naše Republike Srpske kako žive, vidjećemo da je za mnoge i u opisanom Žugicevom paklu bilo bolje. Tesko danas možemo reći da je  u istoriji gdje su srbi državu branili I stvarali nezaposlenom borcu bilo gore. Možete misliti, iskrčite livadu, uzorete ledinu posijete sjeme, a  onda neko dođe i u svemu tome uživa. Dakle, izborilismo se za Republiku, armirali njene temelje, pomogli da se naprave institucije i na kraju ostali da se sami snalazimo kako znamo i umijemo, jer posla nemamo. Da upravo tako! Doživjeli smo veliko poniženje. Došli su oni koji ničim nisu zasluzili da se stvori Republika Srpska i danas rade, i to u javnom sektoru, na budžetu. Naša istraživanja pokazuju da samo, vojnički rečeno, u zoni odgovornosti koju je pokrivao Sarajevsko-romanijski Korpus radi čitava jedna četa dezertera Bilo na nivou opštine, grada, republikeili u zajedničkim organima na nivou BiH. Ima ih svugdje, u sportu, javnim preduzećima, izdavačkim kućama, raznim fondovima, zatim u agencijama i zavodima. Njihova imena se znaju, I nisu to nikakvi eksperti bez koje država ne može, već sve obična zanimanja kojih među borcima ima sasvim dovoljno. Nisu oni krivi zato što je to tako, mi sami smo krivi, jer na vrijeme nismo reagovali, i oni što nas prestavljaju su pogriješili. Dozvolili smo da nas politika podjeli, što nismo nikako smjeli, a oni koji su uredbe i zakone donosili grdno su nas prevarili.

            Dali su čak i nacionalne penzije dezerterima, koje isplaćuju svaki mjesec u visini prosječne plate u našoj Republici. Kakva sramota a PRVOBORCU SA DVA ORDENA jednom godišnje skoro duplo manje. Nekada smo imali nacionalni ponos i vjeru DA ĆE NAM BITI BOLJE U DRžAVI KOJU SMU STVORILI, da ćemo svi raditi, djecu svoju školovati i od rada svogazivjeti. Međutim, naše plodove danas ubiru dezerteri,ratni profiteri i organizovani kriminalci koji sve pokupovaše i našoj djeci poslodavci postadose. Govore nam da je ekonomska kriza, ali od svog kolača nikom ni mrvice ne daju. 

Nema više nade da će biti bolje, takvog osjećanja je svemanje, a i vjere ponestaje. Svaki dan smo blize siromastvu i stanju socijalne potrebe. Patriotizam se polako gasi a lojalnost je već odavno nestala. 

         Zato, dragi moji saborci, prvoborci i svi vi koji ste učestvovali u stvaranju Republike Srpske, javite se i pišite. Samo tako se možemo boriti da ostvarimo status kakav smo zaslužili. 

                                                                                                      Ljubomir Cvijetić, Sokolac

 

 

P I S M A
 
 
VLAST SE OD PLJACKE OSILILA


             Prava istina je da je stanje jako tesko, da su sve statistike u RS beskrupuloyne lazi u interesu vladajuce strukture. O broju zaposlenih radnika koji je daleko manji a broj nezaposlenih daleko veci, prosjecna plata grupe radnika koja cini najvecu vecinu je manja od 400 KM a potrosacka korpa je duplo veca od njihove statisticke,broj radnika na crno se preuvelicava 10 puta vise,o broju psihosomatski oboljelim osobama pogotovo borcima se takodje kriju podaci..Ako imamo oko 400 000 porodica,a 150 ooo radnika, ako u nekoj porodici, rade svi pa i po nekoliko poslova,obicno gdje su potrebni dugi prsti,a u nekim jedan clan,koliko porodica nema ni jednog zaposlenog je stasan podatak...kao i taj da je od ukupnog broja zaposlenih 6000 radnika koji stvaraju dobit,pa je lako zakljuciti od ukupnog broja stanovnika koliko je gladnih,uz to bolesnih itd..jedno ide uz drugo...vlast se od pljacke osilila, potpuno izgubila osjecaj za stvarnost,ogrezli u kriminalu, nemoralu unistili nase porodice i sve sto se stvaralo...

                                                          duska 18/11/2011 23:08 


IZDAJA
 

       JADNA JE SVAKA DRZAVA U KOJOJ SU NEZADOVOLJNI ONI KOJI SU JE STVORILI.Pitajmo ĆURGUZA diplomatu koji sve drugo radi osim da se bori za svoje gladne saborce zasto ih izdade.Zasto jednom ne kaze da nemoze biti zaposlen u javnom sektoru ni jedan dezerter dok ima sposobnih prvoboraca.
            Zasto se ne boduju djeca prvoboraca kod prijema u studenske domove.Zasto je dozvolio da mu politika podjeli organizaciju, i zasto se ne oglsi o ratnim profiterima i ratnim trgovcima.

                                J. VARESKA 29/07/2011 20:02 


BLOG JE PEČAT ISTINE

Da bi se doslo do pravih uzrocno-posljedicnih relacija rata, trebalo bi rasklopljeno oružje sklopiti (jer rasklopljeno oružje se obrnutim redom sklapa, pa napraviti jos javnu prozivku - kako bi lopovi i dezerteri stali pred sud nevinih žrtava rata i onih koji su bili prevareni i natjerani da ratuju...Možda bi advokat Jovan Čizmović i njegova bratija, sa krstom oko vrata, prvi stali pred stroj - i to sami, ne bi li ih pomilovali... Nastavite, blog je sjajan!

                                                               Borac iz Nedžarića 24/07/2011


DEZERTERI VLADAJU

          Smiju nam se i ustaše kako Srbin brata jaše. Jaše, pljuje, vrijeđa, bije, da bi prije do Unije!, poručuje sitna knjiga s Romanije. Dezerteri vladaju. Oni što su imali stomak da gledaju kako im tuku braću. Razumem ja strah, ali ne razumem podizanje straha na nivo vrhunskog moralnog imperativa. Ološ koji se krije iza majčine raše i tatinog novčanika bljuje, psuje, kljuje, kevće, laje na ratnike. Oni kojima je otadžbina bila sveta reč ostavili su kosti širom srpskih zemalja. Rugaju se mrtvacima. Rugaju se svima koji su prelazili reku. Oni su bili pametni da izbegnu rat. Oni su bili mladi, lepi i pametni, s pištaljkom u ustima. Mi smo bili gladni, pocepani, prljavi. Mi smo spavali po rovovima i sad treba svima da se sudi. Valjda i nama treba sad da se sudi. Sanjaju lustraciju.“ Samo ne smeju da zaborave ni Kolo srpskih sestara. Naše majke i bake, sestre naše. Koje su se probijale do najisturenijih položaja. I one su skupljale pomoć za prekodrinske Srbe. Šta će nam Kolo srpskih sestara kad imamo Žene u crnom, pred kojima drhti novinarska Borisova armada. I Kolu srpskih sestara da se sudi. I one su deo zločinačkog poduhvata. I njima bi da sude oni koji se, nozdrva propalih od kokaina, useknu na svaki pomen reči srpstvo. A podmladak duva travu u Skupštini. A sad su se antiratni profiteri zavadili oko podele plena. Ugrađuju silikone, peglaju face neke sumanute žene. Nije mi jasno šta će BIA sad da radi kad su uhvatili Hadžića. Do skoro ništa nisu radili, osim što su jurili Ratka. I pomalo Hadžića. Sad bi bilo red, kako saznajem iz vrha DS, da počnu juriti one koji su zapalili i opljačkali Skupštinu. Da ih lepo navataju i da im se sudi. Svima po zasluzi. Najgore mi je to da ljudi iz BIA ostanu bez posla. Da ih na biro, jadne, ne pošalju. Zato im treba dati zadatak da navataju one koji su zapalili Skupštinu i televiziju. „Iza svakog srpskog rata - bajbočio Srbin brata“, tako piše u brdsko-bosanskoj gramatici. A to je knjiga starostavna. Starija od dijalektike. Eksperti iz „Lude kuće“, u pauzama između dva piva, procenjuju da smo i opstali zahvaljući brdsko-bosanskoj gramatici. Ugradio gazda Miško klimu, al’ neće klimu bratija, sedi ispod platana. I dok se Boris bez zemlje šeta u Titovom električnom autu po Brionima i dogovara se s Alijinim sinom i ostalima, Srbija se uvija pod njegovim vlastodršcima i vlastodržačima. Trebalo bi iznajmiti jedno brionsko ostrvo od Hrvata. Za Borisovu letnju rezidenciju. Baš bi mu lepo stajalo. Samo mu još Brioni fale.

                                                                      Nebojša Jevrić 07/2011 08:31 
 
SLIČAN GOVOR BORACA
 
 
              Zanimljivo je da svi borci iz koje god republike bivše Juge imaju sličan govor, a samo će povijest pokazati čija je istina ona prava i jedina. Stoga je možda bolje šutjeti o ratu i pustiti da postane prošlost!!!

                                                                           Croatia Istria 11/07/2011 
 
 
          ЈОШ ЈЕДНО ПОНИЖЕЊЕ БОРАЦА
 
        Новим Законом о правима бораца статус ове категорије  би требало рјешити тако што би  борци за сваки дан учешћа у одбрамбено-отаџбинском рату добили накнаду у висини 30 КМ, те би тако престао дискриминаторски однос према стварним учесницима рата.

       Овако рјешење би било у складу са Европским конвенцијама о људским правима,  јер није било објављено ратно стање и  није се ратовало са другим земљама, а  радило се о етничком сукобу унутар једне републике. Ова висина накнаде је ставрно изгубљена, корист  коју су борци не својом вољом изгубили, могли су надокнадити радећи  физичке послове .

           Борац, који је четири године имао стварног  учешћа у рату, добио би укупну премију у висини 43.800,00 КМ јер се на овај начин његово учешће у рату у цјелости надокнађује, а исплата би била вршена у ануитетима у наредних 25 година.


                                                                  Велимир Ристовић, Соколац
 

BORCI GOVORE | Permalink | Komentari (5) | Trekbekovi (0)

НАГРАЂЕНИ ДЕЗЕРТЕРИ ГРАДЕ СПОМЕНИКЕ

glasnaroda | 07 Jul, 2011 09:42


Отворено писмо Пантелији Ћургузу,
предсједнику борачке организације Републике Српске

НАГРАЂЕНИ  ДЕЗЕРТЕРИ  ГРАДЕ  СПОМЕНИКЕ


         За сваку је похвалу политичка одлука о подизању споменика, али недопустиво је да се са тим светим чином манипулише у политиканске сврхе и да се исти подижу уочи избора ради политичких поена, што је крајње увредљиво и недопустиво.
         Преведено на здрав разум  служи као икебана партијама и њиховим првацима испред којих су се сликали после еуфоричних говора након чина отварања споменика.
         Тако су лажне патриоте на подал чин остваривали свој циљ придобијање бирача за своју странку.
           Ни  један споменик који се односи на одбрамбено–отаџбински рат 1992 – 1995 од Новог до Требиња није радио умјетник – вајар, већ аутори из чувеног београдског круга двојке: Живковић (омиљени вајар великог доглавника Ј. Б од како је оженио кћерку његовог ађутанта – хрват), Крковић,  Димитријевић па и његов млађани син.
Имамо и један ''домаћи'' случај који је за невјеровати. Питам се како је могуће да осведочени војни дезертер Зоран Јездимировић из Бијељине прије пар година буде позван у Лопаре од Борачке организације да измоделује фигуру 2,10 метра у стојећем ставу јунаку отаџбинског рата Манди? Испало је да измоделована фигура апсолутно не личи на Манду, што је било за очекивање па и таква је прихваћена и постављена у центру града.
       Подизање  споменика није био основни циљ, него секундарни, као средство да дођу до политичких поена и добити.
        Споменик Манди у Лопарама, Белом Вуку на Палама нису усамљени  случајеви.
        Суштина и смисао подизања споменика је меморијалног карактера. Треба да подсјете на нешто, да се сјећање освјежи и незаборави и опомене да знаменити догађаји буду овлаплочени кроз скулптуралну форму адекватном асоцијативном симболиком те као визуелни есеји персонификују конкретно. Некад страдање, некад побједе и јуначки подвизи на путу ка светој слободи увијек ће изњедрити спомен – обиљежја као интелектуалну визуализацију истих у скулптуралном вјерском изразу.
Међутим у већини случајева ситуација је супротна од очекиваног, а то је да у већини подигнути споменици приказују на дебилизиран начин квари синболику, форму и реалног садржаја и умјетничке артикулације. По народном ''ниђе везе с везом''.
     Како објаснити, а да здрав разум схвати да  у Сокоцу, Палама, Хан Пијеску, Фочи и другим мјестима у очи избора подигну споменике од бијелог бетона за шта би дотични за требало да кривично одговарају. Аутор споменика је један од ''свете четворице'' из Београда - Крковић. Овако нешто не би ни дебил урадио поготово кад се зна да у овим мјестима нормална температура зими буде - 20, - 25, - 30 целзијуса. И ови као и други споменици подизани су уочи избора чији је једини смисао и циљ што више гласова за политичку партију којој припадају. Све је и сувише јасно, мада све увредљиво понижавајуће.
     О симболици подигнутих споменика је беспредметно разговарати. Чак их има и са аутентичном хрватско–католичком симболиком. Зар шест коцки постављених изнад ''шупљег'' крста неодољиво подсјећа на шест република бивше државе, а знамо да квадрат или коцке су симболи са хрватске ''шаховнице''. Сходно томе добар дио споменика персонификује више хрватску хералдичку симболику па би исти адекватније одговарали да су постављени у хрватским мјестима Широком Ливну, Посушју...
Тако је Дринка Радовановић из Београда урадила фигуру Дучића у Требињу за коју је сваки коментар сувишан осим констатације да је то квази фигура Дучића од квази аутора.
       Предлажем да се у Борачкој организацији на републичком нивоу оформи комисија (или неко друго тијело) за подизање јавних спомен обиљежја из одбрамбено–отаџбинског рата 1992 – 1995 годионе, чија би ингеренција и задатак били да на републичком нивоу све радње потребне за подизање спомен обиљежја од почетка до краја спроводи они.
Превасходни циљ ове комисије би био да се спријечи стихијско некопетентно сваштарење људи који о свему овоме немају благе везе, да не буде манипулације према том светом чину. У састав  комисије треба укључити компетентне ауторитете из РС: вајаре, Борачку организацију и представнике Владе РС.
Ти споменици и спомен бисте јунака отаџбинског рата све нас, а нарочито омладину треба да поучи и опомене, освјести и едукује, како  се не би нешто слично десило у ближој и даљој будућности.
        Предлажем да Борачка органиазција оформи умјетничку галерију где би умјетници из Републике Српске па тако из свих православних и славенских земаља излагали гдје би се кроз тај вид културне манифестације промовисао патриотизам слободарски демократски и све позитивно у том смислу српског народа.
           А сад би објаснио на личном примјеру какав је однос власти према скоро свим умјетницма – са статусом борца, гдје је било какав коментар сувишан. Школу примјењених умјетности и академију ликовних умјетности вајарски одсјек завршио сам у Сарајеву и дипломирао са оцјеном 10 на тему коју сам сам одабрао Никола Тесла. После ослужења војног рока запослио сам се у „Шипад“ ИРЦ ООУР – Дизајн намјештаја. Са женом и четверо дјеце избјегао сам у родни Соколац, а 21.5.1992. јавио сам се на мобилизацију. Супруга ми се разболела а после смтри супруге 31.12.1994. дефинитивно сам ослобођен војне обавезе, из ОКБ дринског корпуса. И поред тога што сам самохрани родитељ са у то време четверо малолетне дјеце: Срђан, Сунчица, Јован и Стефан рођ. 1990. године, ни до данас нисам запослен по мом мишљењу што сам у току рата јавно и ошто критиковао чувене есдееслије Тупајића и Бјелицу – Цицка зато што су организовали продају хране, муниције, па и оружја потурицама у Горажде. Мјесечна примања су 202 КМ пензије од покојне супруге и 41 КМ социјалне помоћи. Тренутно ''школујем'' троје дјеце: Сунчица – Право, Јован – Црквену умјетност, Стефан – Право и безбједност на Палама.


Соколац, 01.07.2011. године

                                                                Милан Ћеранић, академски вајар

BORCI GOVORE | Permalink | Komentari (1) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb